Présentation en serbe

OKTAV MIRBO, PRAVDOTVORAC

Posle poluvekovnog ispa{tanja, najzad je priznata, sa zaka{njenjem, genijalnost i modernost Oktava Mirboa (1848-1917), “pravdotvorca” koji je, po re~ima Emila Zole, “dao svoje srce bednicima i pa}enicima ovoga sveta”. Krajnje je vreme, danas, da se krene u otkrivanje jednog ogromnog, raznolikog i neobi~no aktuelnog opusa, od koga je do danas bio poznat samo mali deo. U svim svojim delima, Mirbo je, poput svojih ”bogova” Ogista Rodena i Kloda Monea, poku{ao da iz korena izmeni pogled svojih savremenika. Hteo je da nam otvori o~i, i da nas natera da otkrijemo bi}a i stvari, vrednosti i institucije, onakve kakvi su, a ne onakve kakvima smo mi imali uslova da vidimo – ili pre, da ne vidimo. Jo{ 1877. on daje piscu zadatak da primora “hotimi~ne slepce” da ”pogledaju Meduzu u lice”. Pamfletist, umetni~ki kriti~ar, romanopisac i dramati~ar, Mirbo je dakle pre svega veliki demistifikator.

VELIKI DEMISTIFIKATOR

U o~ima ”dobromisle}ih” ljudi i licemera svih vrsta, njegov ”zlo~in” je u tome {to je naveo dru{tvo da sebe sagleda u svoj nagoti i da se ”zgrozi nad samim sobom”. Po{to se sablaznio nad svim onim {to je vredjalo njegove zahteve za Istinom i Pravdom, postao je sabla`njiv u o~ima mo}nika ovoga sveta, {to je, posle smrti, skupo platio. Mirbo je naime, tokom ~etrdeset godina, sa vedrom okrutno{}u, raskrinkavao, naterivao da se ”mr{te”, sve one koje zaludan narod, propisno zaglupljen, uporno po{tuje: demagoge, gusare u politici; {pekulante i prevarante, pirate na berzi i ajkule u industriji i trgovini; ”moralna ~udovi{ta” ne~uvenog represivnog sistema zvanog ”Pravda”; ”mrvitelja du{a” u Crkvama; hoh{taplere u umetnosti i knji`evnosti, lutane i majstore peva~e u podmitljivoj i umrtvljenoj {tampi; i sve bur`uje koji se bogate na bedi siromaha i koji su se, bez ikakvog sa`aljenja, bez ikakvog ”umetni~kog ose}anja” i bez ikakvog li~nog stava, obskrbili, radi svog moralnog i intelektualnog konfora, neiskorenjivom i ubistvenom mirnom save{}u. Oni su proizvodi jednog dru{tva na umoru, u kome se sve kre}e u obrnutom smeru od zdravog razuma i pravde, i u kome, pod vidom ”demokratije” i ”dr`ave”, bezobzirna manjina neka`njeno eksploati{e, gazi, otudjuje i sakati ve}inu, svedenu na stanje ”larve”. Ona obezvredjuje genijalnost, poni`ava umetnost i pretvara sve, ljude i stvari, talenat i ~ast, u obi~nu robu, podredjenu neumoljivom zakonu ponude i potra`nje. Na ru{evinama ljudskih vrednosti, ona podi`e oltare kapitalisti~kom bogu sa ljudskim likom, koji vlada celom zemaljskom kuglom i pretvara je u zastra{uju}i ”vrt mu~enja”: Zlatnom teletu.

Poruka, avaj! nije izgubila ni{ta od svoje

BIOGRAFSKA BELE[KA

Oktav Mirbo (1848-1917), novinar, polemičar, knjiľevni kritičar, romansijer i dramski pisac jedna je od najinteresantnijih i najoriginalnijih figura knjiľevnog sveta iz perioda Belle epoque.

Mladost je proveo u selu Remalar ( Rémalard) koje ga je guąilo, ąkolovao se jedno vreme u jezuitskom koleľu u Vanu ( Vannes) i, poąto je iz njega u petnaestoj godini isključen pod viąe nego sumnjivim okolnostima, biva prinudjen, sav u očajanju, da uči beleľnički posao u mučeničkoj samoći. Posle traumatičnog iskustva koje je doneo rat 1870. godine, prihvata poziv bonapartističkog vodje Dikea, bivąeg poslanika iz Orna, da bude njegov lični sekretar. Ovaj ga dovodi u Pariz i uvodi u L'Ordre de Paris, zvanični organ L’ Appel au peuple. To će biti početak jednog dugog perioda zbog kojeg će Mirbo kasnije imati snaľno osećanje krivice : naizmenično, ponekad i istovremeno, Mirbo ima ulogu posluge - budući da je bio lični sekretar Digeov (Dugué), kasnije sekretar Artira Mejera (Arthur Meyer), glavnog urednika lista Gaulois - ‘’prostituisao’’ je svoj talenat (bio je honorarni novinar lista L‘Ordre, a zatim je pisao i za L‘Ariégeois, bili su to bonapartistički listovi, onda za monarhistički Gaulois i za anitoportunistički i antisemitski Grimaces – avaj!), a bio je i ‘’rob’’ (napisao je dvanaestak romana i novela po narudľbini, kao {to su, pre svih, ©titonoąa (L’Ecuyčre), Marąalovica (La Maréchale), Smeąne ljubavi (Amours cocasses) i Lepa gospodja Le Vasar (La Belle Madame Le Vassart). Tek tokom 1884. godine, posle burne veze sa ®idit Vimer (Judith Vimmer), ľenom sumnjivog morala (Juliette iz romana Raspeće), postaje svestan negativnog bilansa svog ľivota, te se povlači u Bretanju, a po povratku u Pariz započinje svoje mukotrpno ‘’iskupljenje’’: od tada svoju iskričavu reč neuporedive delotvornosti stavlja u sluľbu sopstvenih ideja, socijalne pravde i promocije vrhunskih umetnika.

Prvo delo koje objavljuje pod svojim imenom u novembru 1885. godine jeste zbirka novela Pisma iz moje kolibe (Lettres de ma chaumičre), koja za okvir imaju Normandiju i Finister, predstavlja se kao antiteza predusretljivosti Alfonsa Dodea, pruľajući prilično mra~nu sliku čoveka i druątva, koja će biti joą viąe naglaąena u sledeća tri, viąe ili manje, autobiografska romana : Raspe}e (Le Calvaire, 1886), u kome Mirbo vrlo malo govori o svojoj vez sa ®idit; Opat ®il (L’Abbé Jules, 1888), u kome, pod uticajem Dostojevskog čije je delo tek bio otkrio, primenjuje principe psihologije da bi predstavio lik jednog katoličkog sveątenika koji je sav u otporu prema socijalnoj nepravdi i pokvarenosti Crkve; i Sebastien Roch (1890), gde dirljivo opisuje ‘’umorstvo duąe jednog deteta’’ koje je počinio jedan jezuita nasilnik, a priču smeąta u koleľ Sen-Fransoa-Gzavije (Saint-Francois-Xavier) u Vanu. Istovremeno, saradjuje u listovima Gaulois, La France, L‘Evénement, Le Matin, Gil Blas, Figaro i u Echo de Paris: započinje umetničke bitke ( oduąevljen je radovima Rodena , Monea i impresionostičkim slikarima, pa onda i Van Gogom, Kamijem Klodelom i Majolom) i one političke (pribliľava se anarhistima, napada Bulanľeove pristalice, nacionalizam, kolonijalizam, militarizam, kao i ‘’lo{e pastire’’ svih veroispovesti, koji se sluľe opątim pravom glasa da bi ąto bolje oglobili stado i isplanirali kako da uniąte i zaglupe ljude).

Počev od 1890. godine Mirbo preľivljava dugu egzistencijalnu krizu, a njegovo stanje pogorąava i ozbiljna bračna kriza - 1887. ľeni se bivąom glumicom Alis Renjo (Alice Regnault), uprkos glasinama koje su kruľile o njoj – kriza prouzrokovana njegovim verovanjem da boluje od impotencije. Ipak tokom tih teąkih godina Mirbo objavljuje u nastavcima prve verzije Dnevniak jedne sobarice (Journal d’une femme de chambre) i Vrta Mu~enja (Jardin des Supplices) pod naslovom Na zadatku (En mission), kao i jedan neobičan preegzistencijalistički roman inspirisan Van Gogom čije je delo Mirbo tek upoznao i koji za temu ima tragediju umetnika: Na nebu (Dans le ciel, 1892-1893). Isto tako, započinje dugu saradnju sa listom Journal (ta saradnja će trajati deset godina) i piąe tragediju Lo{i pastiri (Les Mauvais bergers) čija je tema bliska temi ®erminala i u kojoj će glumiti Sara Bernar i Lisjen Gitri u decembru 1897. Afera Drajfus će izvući Mirboa iz neurastenije i okrenuti ga ka druątveno korisnom delovanju. Uključuje se u Aferu Drajfus sa njemu svojstvenom plemenitoąću već 28. novembra 1897, dakle dva dana posle Emila Zole. Mirbo tada piąe tekst za drugu peticiju intelektualaca i prati svakoga dana Zolu na sudjenje. Plaća za njega 7.500 franaka i dobija 30.000 da plati mnogobrojne kazne koje je dobio autor teksta J’accuse, učestvuje na brojnim protestima drajfusovaca u Parizu i po unutraąnjosti i, ąto je vaľno, objavljuje u listu L’Aurore pedesetak hronika u kojima nastoji da pokrene radničku klasu i predstavnike intelektualnih profesija, ismejava nacionaliste, sveątenstvo i antisemite koristeći se, pri tom, sa radoąću, izmiąljenim intervjuima. Viąe od mesec dana prati sa zgraľanjem Drajfusov proces u Renu, i, obeshrabren, vraća se u Pariz.

Kao posledica dubokog pesimizma u koji je Mirbo zapao, svetlost dana će, jedno za drugim , ugledati slede}a njegova dela: Vrt mu~enja 1899. – to je knjiľevno čudoviąte koje čini pačvork tekstova različitih po vremenu nastanka i po tonu, zatim Dnevnik jedne sobarice, objavljen 1900. – `igosanje ropstva modernog vremena kao ąto je postojanje posluge kao i razotkrivanje nakaradnog naličja burľoazije, i, na kraju, 1901. pojavljuje se kolaľ sačinjen od pedesetak okrutnih priča koje su objavljivane u ątampi tokom petnaest poslednjih godina pod naslovom 21 dan jednog neurastenika (Les 21 jours d’un neurasthénique). U aprilu 1903. veliki uspeh doľivljava njegova velika klasična komedija naravi i karaktera Posao je posao (Les Affaires sont les affaires) izvedena na sceni pozoriąta Komedi fransez (Comédie française). U tom komadu Mirbo napada klasu skorojevića i razotkriva svemoć novca kroz lik Isidora Leąaa (Isidore Léchat), čoveka koji se bavi mnogim poslovima i koji postaje tip. Predstava doľivljava veliki uspeh u Nemačkoj, Rusiji, Sjedinjenim američkim drľavama i nekim drugim zemljama. Stekavąi bogatstvo, Mirbo mnogo redje piąe za novine (istaknimo ipak njegovu ąestomesečnu saradnju sa listom L’Humanité tokom 1904) i napuąta romaneskni ľanr nasledjen iz XIX veka, pokuąava da unese novine u njega udaljavajući ga od naturalizma: 1907. objavljuje priču o putovanju kroz Belgiju, Holandiju i Nemačku 628-É (La 628-E8), a junak te priče je njegov automobil; 1913. objavljuje rableovsku fantaziju inspirisanu njegovim psom – Dingo. Isto tako, u pozoriątu Comédie francaise izvodi se njegova komedija Ognjiąte (Le Foyer), koja izaziva skandal jer razotkriva milosrdje od koga se pravi posao i ekonomsku i seksualnu eksploataciju adolescentkinja.

Sve bolesniji i ogorčeniji, Mirbo postaje gotovo nesposoban da piąe (ipak, napisao je jednu broąuru o prostituciji Ljubav ľen koja se prodaje (L’amour de la femme vénale), koja će biti objavljena posle njegove smrti… i to u Bugarskoj!), povlači se u Tril (Triel), gde pokuąava da se oporavi od nečoveątva ljudi okruľen cvećem i platnima svojih prijatelja slikara. Prvi svetski rat dovodi ovog nepopravljivog pacifistu do najdubljeg očajanja imajući u vidu činjenicu da je neprestano ukazivao na zlo~ina~ke ratne nastranosti i da se zalagao za francusko-nemačko prijateljstvo. Umro je na svoj 69. rodjendan, 16. februara 1917. Nekoliko dana kasnije, njegova supruga objavljuje u listu Le Petit Parisien njegov navodni Politički testament (“Testament politique d’Octave Mirbeau“), koji je na njen zahtev sastavio otpadnik Gistav Erve (Gustave Hervé). Piąčevi prijatelji uzaludno razotkrivaju tu dezinformaciju koja će na dugi period ukaljati uspomenu na Oktava Mirboa.

I zaista, Mirbo će proći kroz ąezdesetogodiąnji period čistiliąta. Naravno, pojavljuju se redovno nova izdanja njegova dva najpoznatija romana, njegov komad Les affaires sont les affaires u viąe navrata je postavljan na repertoar, u periodu od 1934. do 1936. svetlost dana je ugledalo nekoliko njegovih dela objedinjenih u celinu pod naslovom koji bi mogao da prevari – Sabrana dela (Oeuvres complčtes). Ipak, poznat je samo jedan mali deo njegovog ogromng stvaralaątva; nema ispravnog čitanja Mirboovog dela i on je često posmatran kao naturalista ili čak kao pornografski pisac i čovek koji menja svoja politička ubedjenja; ąto se tiče univerzitetske nastave i ąkolskih udľbenika, situacija je joą gora, postoji tek nekoliko teza anglosaksonskih autora koji se bave njegovim delom. Stvari počinju da se menjaju krajem sedamdesetih godina XX veka zahvaljujući Iberu ®ijenu (Hubert Juin) koji objavljuje Mirboove romane u kolekciji ‘’Kraj veka’’ (Fin de sičcle), zatim osamdesetih godina XX veka, kada se pojavljuju prvi radovi univerzitetskih profesora, a situacija se naročito poboljąava počev od devedesetih godina XX veka: objavljena je prva Mirboova biografija, Oktav Mirbo, proklinjač vernoga srca (Octave Mireau, l’impéecateur au coeur fidčle); objavljeno je tridesetak knjiga sa dotad neobljavljenim tekstovima (Dans le ciel, Contes cruels, Combats pour l’enfant, Paris déshabillé, Combats eshtéetiques, Lettres de l.’Inde, L'amour de la femme vénale, Chroniques du Diable, Amours cocasses, Noces parisiennes, Premičres chroniques esthétiques, prepiska sa Alfredom Bansarom (Alfred Bansard), Klodom Moneom (Claude Monet), Kamijem Pisaroom (Camille Pissarro), Ogistom Rodenom (Auguste Rodin) i ®anom Gravom (Jean Grave)…; organizovana su tri medjunarodna naučna skupa a objavljeni su i zbornici sa tih skupova; 1993. počelo je sa radom Druątvo Oktav Mirbo (Société Octave Mirbeau), koje izdaje Sveske Oktav Mirbo (Cahiers Octave Mirbeau); istraľivanja na univerzitetskom nivou sve su brojnija i u Francuskoj i u inostranstvu; veliki uspeh predstava Ognjiąte (Le foyer) i Poao je poao (Les Affaires sont les affaires); brojne dramske adaptacije Mirboovih romana, priča i hronika; skoraąnje objavljivanje prvog kritičkog izdanja Romaneskno stvaralaątvo i pozoriąte Oktava Mirboa Oeuvre romanesque et théâtre de Mirbeau), za koje smo se mi pobrinuli…

Oktav Mirbo je konačno zauzeo mesto koje mu pripada : jedno od najznačajnijih u naąoj knjiľevnosti. Prototip je angaľovanog pisca, on je anarhista i individualac i veliki demisifikator ljudske prirode i institucija koje otudjuju ljude, tlače ih i ubijaju. Začeo je estetiku otkrovenja i odredio sebi misiju da ‘’one koji se ponaąaju kao da ne vide prisili da pogledaju Meduzu u lice’’. Zato je počeo da preispituje, ne samo burľoasko druątvo i kapitalističku ekonomiju, nego i vladajuću ideologiju i tradicionalne knjiľevne forme, jer svi oni doprinose umrtvljavanju savesti i stvaranju laľne i nepotpune slike o naąoj sudbini i o sudbini druątva. Naročito se isticao u borbi za napuątanje tzv. realističkog romana. Odbacujući naturalizam, akademizam i simbolizam, naąao je svoj put negde izmedju impresionizma i ekspresionizma, a veliki broj pisaca dvadesetog veka njegovi su duľnici.

Pjer Miąel

Prevela: Branka Geratović

Sudovi i ocene

"Oktav Mirbo je najve}i savremeni francuski pisac, i onaj koji najbolje predstavlja vekovni duh

Francuske ".